Opravdanje pred Bogom: šta Pismo zaista uči

Postoji tema u Svetom Pismu koja je toliko jasna i toliko nedvosmislena da je zaista teško razumeti kako neko može da je komplikuje; a opet, upravo tu temu ljudi najviše komplikuju. Ta tema je opravdanje, odnosno opravdanje pred Bogom. Kako čovek, grešnik, može da stoji pravedan pred svetim Bogom? Da li to zavisi od tebe, od tvojih dela, od tvoje izdržljivosti do kraja? Ili je to nešto što je Bog uradio za tebe, potpuno i završeno, a ti to primaš jednostavnom verom? (Vera nije delo.)

Hajde da pogledamo šta Pismo kaže; ali ne šta ljudi misle, niti šta denominacije uče, niti šta neko forsira, ili šta zvuči logično ljudskom umu, nego šta jasno piše. Apostol Pavle kaže:

“A opravdani su besplatno njegovom blagodaću kroz otkupljenje koje je u Hristu Isusu.” (Rimljanima 3:24)

Slobodno i besplatno čovek postaje opravdan Božijom blagodaću. Reč “besplatno” znači besplatno, bez ikakve cene, truda, i dela sa tvoje strane. Ne polovina Bog, polovina ti. To nije blagodat plus tvoj trud, nego je blagodat. Apostol Pavle kaže da, ako je blagodat, onda nije do nikakvog dela, ili, ako je delo onda nije do nikakve ikakve blagodati.

“A ako je blagodaću, onda više nije od dela: inače blagodat više nije blagodat. Ali ako je od dela, onda više nije blagodat: inače delo više nije delo.” (Rimljanima 11:6)

A Pavle zaključuje:

“Stoga zaključujemo da je čovek opravdan verom bez dela zakona.” (Rimljanima 3:28)

Čovek koji veruje u jevanđelje Isusa Hrista, postaje opravdan verom, i postaje pravednik u Božijim očima, jer mu sam Bog daje pravednost. I to je vrlo važno uočiti da nije i verom i delima. Niti je verom pa onda delima da dokazuješ to, nego jednostavno verom, bez dela. Upravo to govori Duh Sveti nama kroz apostola Pavla.

Sada, neko bi mogao reći: dobro, spasenje jeste blagodaću, ali opravdanje je nešto drugo, opravdanje zahteva dela, opravdanje nije isto što i spasenje. Međutim, da li je tako? Tekst kaže:

“Stoga budući opravdani verom, imamo mir sa Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista.” (Rimljanima 5:1)

Šta je rezultat opravdanja verom? Mir sa Bogom. A ako imaš mir sa Bogom, da li si spašen ili nisi? Ako je “mir sa Bogom” sada postala činjenica i nešto što ti poseduješ nakon što si učinjen pravednim zbog vere, da li ćeš onda biti i spašen? Apsolutno da, jer su te dve stvari međusobno povezane i izuzetno bliske.

I važno je znati da ovo nije neka “naša pravednost”, neka naša stvorena odjednom pravednost koju imamo. Nego je to Božija pravednost: pravednost koja je od Boga, pravednost koja pripada samome Bogu; i ta pravednost je nama data! Kao što je napisano:

“Ali sada se otkrila pravednost Božija bez zakona, posvedočena zakonom i prorocima; i to pravednost Božija koja je verom Isusa Hrista svima i na sve one koji veruju: jer nema razlike.” (Rimljanima 3:21-22)

To što je Hristos bio veran, je nama koji verujemo omogućilo da kroz njega besplatno dobijemo pravednost Božiju!

A mogli bismo reći i da spasenje kao takvo ima svoje tri faze:

1. Prošlost (opravdanje) — poverovao si jevanđelju o Isusu Hristu prema 1. Korinćanima 15:
   • kako je umro za sve tvoje grehe,
   • i bio sahranjen odloživši grehe u grobu,
   • i vaskrsao u večni život, što je Božija potvrda žrtve Hristove, i kako bi tebi dao život; i time si postao opravdan verom, pravednik u Božijim očima.
2. Sadašnjost (mir sa Bogom, i život u Duhu Svetom u nadi) — sada imaš mir sa Bogom, Duh Sveti se uselio u tebe i zapečatio te, imaš obećanje budućeg proslavljenja, i vaskrsenja, i uznesenja. Živiš kao pravednik — verom!
3. Budućnost (proslavljenje, vaskrsenje, uznesenje) — živiš u iščekivanju budućnosti te “blažene nade i slavnoga pojavljivanja Gospoda našega Isusa Hrista”, gde odlaziš u susret njemu u oblake, nakon čega krećeš večni život na nebesima u Hristu, zauvek, u beskonačnoj ljubavi u njemu.

Stoga, čovek koji je spašen je:

1. poverovao pa postao pravedan;
2. sada živi kao pravednik — verom, imajući mir sa Bogom, gde Duh Sveti živi u njemu;
3. ima nadu slavne budućnosti u Hristu koja je pred njim.

Dakle spašen čovek je onaj koji ima mir sa Bogom, i koji više nije pod osudom, koji više nije neprijatelj Božiji, i koji je pomiren sa Bogom. I to apostol Pavle savršeno opisuje:

“Jer ako smo, dok smo bili neprijatelji, postali pomireni sa Bogom smrću njegovoga Sina: još više ćemo, budući pomireni, biti spašeni njegovim životom.” (Rimljanima 5:10)

To je spasenje, i stoga opravdanje i spasenje nisu dva odvojena i nepovezana događaja; opravdanje je suština spasenja, jer je početni korak. Kada te Bog opravda, ti si spašen, a kada si spašen, ti si prethodno opravdan. To su dve strane iste medalje.

Pavle to dodatno potvrđuje:

“A koje je pozvao, njih je i opravdao: a koje je opravdao, njih je i proslavio. Šta ćemo onda reći na sve ovo? Ako je Bog za nas, ko može biti protiv nas?” (Rimljanima 8:30-31)

Uočimo taj lanac dešavanja: pozvan, opravdan, proslavljen. Tu nema nikakvog međukoraka gde ti treba da dokažeš ili dokazuješ to svoje opravdanje nekakvim delima. Nema nikakvog “perioda probe” gde Bog čeka da vidi da li ćeš biti dovoljno dobar da bi ti kasnije možda dao poklon spasenja. Oni koji su opravdani, ti su i proslavljeni; gotovo; završeno. Bog to govori u prošlom vremenu, kao da se već desilo, jer je u njegovim očima to svršena stvar. A ako je u njegovim očima to završeno, onda treba da je i u našim.

A sada opet da prođemo kroz to ključno pitanje: na osnovu čega si ti opravdan? Na osnovu vere, ili na osnovu dela? Rimljanima 4 daje odgovor na to, odgovor koji je toliko jasan da je totalno nemoguće pogrešno ga protumačiti:

“Ali onome koji ne radi, a veruje onoga koji opravdava bezbožnika, vera njegova se uračunava za pravednost.” (Rimljanima 4:5)

Onome koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnoga, njegova vera mu se računa za pravednost. Vera bez zahtevanja dela je ta koja te čini opravdanim od strane Boga.

A koga Bog opravdava? Bezbožnoga; ne pravednog; ne onog koji je zaslužio. Nego bezbožnog čoveka koji veruje. I ta vera mu se računa, pripisuje, upisuje kao pravednost! Uz to, takođe rečenica koja je toliko jasna da je totalno nemoguće pogrešno je protumačiti je u Rimljanima 3, zaključak:

“Stoga zaključujemo da je čovek opravdan verom bez dela zakona.” (Rimljanima 3:28)

Zanimljivost u vezi ovog stiha je da u pozadini ove reči “zaključujemo” stoji grčka reč koja se prevodi i kao “izračunati”; i stoga je interesantno da pošto vidimo genezu objašnjenja zakona i vere od 3:21 do kraja 3. poglavlja Rimljanima, cela geneza se završava time da je izračunato, na osnovu svega prethodnog rečeno; dakle izračunato je i zaključeno, da čovek postaje pravedan verom, bez dela zakona!

I upravo to je poenta; vera se računa za pravednost. Ne tvoja pravednost, ne nešto što si ti stvorio ili zaradio, nego Božija pravednost koja ti je pripisana, data, uračunata.

Ne može niti jedno jedino naše delo da bude uključeno u naš odnos sa Bogom. Jer hiljadu dobrih dela uz jedno grešno delo daju negativan rezultat. A ne možemo računati selektivno, da Bog uzme i pogleda samo naša dobra dela. I zato se na dela ne treba i ne sme pozivati pred Bogom, jer kad bi to bio slučaj, čak i onaj najbolji čovek kog mi poznajemo bi završio u paklu bez jednog treptaja. (Neki ne razumeju koliko je svet Bog, u čijem prisustvu ne prebiva trunka tame.) I zato je Bog dao veru, da kroz nju budemo opravdani i spaseni.

I ovde je ključno da razumemo jednu stvar koju apostol Pavle jasno razdvaja u Svetom Pismu: postoje dve pravednosti. Ne jedna, nego dve; i te dve pravednosti su potpuno različite, sa potpuno različitim izvorima i potpuno različitim ishodima. Prva je “pravednost od zakona”: to je tvoja sopstvena pravednost, ono što ti pokušavaš da postigneš svojim delima, svojim trudom, svojim držanjem zapovesti i pravila. Druga je “pravednost od vere”: koja dolazi od Boga, koja ti je pripisana, data, uračunata; i to je pravednost koja jedina vredi pred Bogom, jer nije tvoja, nego je njegova.

I upravo ovde je važno da pažljivo pogledamo šta Pismo kaže o tome kako ta pravednost dolazi na nas. U Rimljanima 3 kaže:

“I to pravednost Božija koja je verom Isusa Hrista svima i na sve one koji veruju.” (Rimljanima 3:22)

A obratimo pažnju: pravednost Božija koja je verom Isusa Hrista. Ne piše “verom u Isusa Hrista”, nego “verom Isusa Hrista“; to je njegova vera, njegova vernost, i kroz nju ta pravednost dolazi na nas. To je jedini način. I tu se dešava nešto predivno i jednostavno u isto vreme:

1. prvo, poverujemo u jevanđelje Isusa Hrista;
2. drugo, kroz veru samoga Hrista, kroz njegovu vernost, sada postoji kanal između svetog Boga i nas grešnika;
3. i treće, kroz taj kanal, pravednost Božija dolazi direktno od Boga, na nas.

Ili uprošćeno: 1) mi poverujemo; 2) Hristova vera je osnov i kanal; 3) Božija pravednost dolazi na nas i biva nam pripisana. Nije naša zasluga i nije naše delo. A naša vera je samo ruka koja prima ono što Bog daje kroz Hrista i njegovu veru. I to je upravo ono što Pavle opisuje u Filipljanima 3, gde kaže nešto što bi trebalo da zatvori svaku raspravu o ovoj temi jednom zauvek:

“Da, i štaviše, sve smatram gubitkom zbog tog najizvrsnijeg poznanja Hrista Isusa Gospoda moga: radi koga sam pretrpeo gubitak svega, i smatram to sve samo izmetom, da bih Hrista dobio, i bio nađen u njemu, nemajući svoju pravednost, koja je od zakona, nego onu koja je kroz veru Hristovu, pravednost koja je od Boga verom.” (Filipljanima 3:8-9)

Pavle, čovek koji je bio farisej nad farisejima, koji je po zakonu bio besprekoran prema rečima u Pismu; taj čovek svu svoju pravednost od zakona, sva svoja dela, sav svoj trud, sav svoj religiozni život u judaizmu i obrezanju; sve to smatra smećem, đubretom, balegom; i to samo da bi imao pravednost koja je verom Isusa Hrista, pravednost koja je od Boga verom, a ne od njega samoga.

On to postavlja kao jasan i nedvosmislen kontrast te dve pravednosti: jedna pravednost je od zakona, moja sopstvena, i ona je smeće; a druga pravednost je od Boga, koja dolazi kroz veru Hristovu, i ona je jedina ta koja vredi za večno. A ako je Pavle, koji je imao više religioznog kredibiliteta od svih nas, sve to smatrao smećem zarad Hristove pravednosti koja mu je pripisana verom; koliko više bi mi trebalo da shvatimo da naša dela ne mogu ništa da dodaju onome što je Bog već učinio i dao? Koliko su tek naša dela smešna i ništavna, kada apostol Pavle svoja smatra smećem, u poređenju sa najvećim darom Hrista i njegove besplatne pravednosti koju nam daje verom?

Rečenica iz 2. Korinćanima to rešava na najjasniji mogući način:

“Jer je on (Bog) njega (Hrista) učinio grehom, koji nije poznao greha; da bismo mi postali pravednost Božija u njemu.” (2. Korinćanima 5:21)

Bog je Hrista, koji nije znao za greh, učinio grehom za nas, da bismo mi postali pravednost Božija u njemu. U pitanju je razmena:

1. Hristos je uzeo moj i tvoj greh na sebe;
2. a ti i ja smo dobili njegovu pravednost na sebe.

Hristu naš greh, zbog čega je umro na krstu; a nama njegova pravednost, zbog čega je vaskrsao da bi nam je dao.

I ništa od toga nije delimično, uslovno, na probu; nego je potpuno i završeno. Ako je Hristos u potpunosti uzeo moj i tvoj greh na sebe na krstu, zar nije jedino logično da smo i u potpunosti dobili njegovu pravednost? Ili će neko da kaže da je Bog uradio posao do pola; da je greh uzeo potpuno, ali pravednost dao samo delimično? To je ludo.

I zato Pavle sa punim pravom i punom sigurnošću postavlja pitanje u Rimljanima 8:

“Ko će optužiti izabrane Božije? Bog je taj koji opravdava. Ko je taj koji osuđuje? Hristos je taj koji je umro, štaviše i vaskrsao, koji je čak i zdesna Bogu, a koji takođe i posreduje za nas.” (Rimljanima 8:33-34)

Ko će optužiti Božije izabrane? Bog nas je opravdao. Ko će nas osuditi? Hristos je taj koji je umro umesto nas, vaskrsao, i sedi sa desne strane Boga, gde i posreduje za nas! Stoga, ako nas je Bog opravdao, ko ima autoritet da kaže da nismo pravedni? Niko; ni đavo, ni ljudi, a ni naša sopstvena savest. Bog je sudija, i Bog je presudio: pravedan si, jer si u Hristu, verom.

Ali, neko bi mogao da doda: ali zar Jakov ne kaže da se čovek opravdava delima, a ne samo verom? Rečenica iz Jakova 2 kaže:

“Vidite onda kako je delima čovek opravdan, a ne samo verom.” (Jakov 2:24)

Da, to Jakov zaista kaže. I upravo ovde vrlo jasno dolazi ono što Pavle zapoveda u 2. Timotiju po pitanju toga kako se čita i proučava Božija Reč:

“Proučavaj da se pokažeš odobrenim pred Bogom, kao radnik koji ne treba da se stidi, pravilno razdvajajući reč istine.” (2. Timotiju 2:15)

Pismo se proučava tako što se pravilno razlaže, doslovno “razdvaja” reč istine. Jer ako ne razdvajamo pravilno, pomešaćemo sve i dobićemo strašnu zbrku koju nijedan ljudski um drugačije neće otpetljati; a ako razdvajamo pravilno, sve savršeno leže na svoje mesto.

Kome Jakov piše? Prvi stih Jakovljeve poslanica kaže:

“Jakov, sluga Boga i Gospoda Isusa Hrista, dvanaest plemena u rasejanju: pozdrav.” (Jakov 1:1)

Dvanaest plemena u rasejanju; to je Izrael. I to nije sitnica niti detalj koji se može preskočiti; to je ključ za razumevanje cele poslanice. Jakov ne piše Crkvi, Telu Hristovom, što čini Pavle; Jakov piše Izraelu, i piše im u kontekstu obećanog carstva, gde je vera u dolazak Mesije i njegovog carstva podrazumevala i dela poslušnosti: držanje zakona, krštenje, prodavanje svog imanja i življenja zajedno u zajednici, pomaganje braći, praktičnu poslušnost. Upravo zato Jakov govori o čoveku koji vidi brata golog i gladnog i ne učini ništa za njega; u tom kontekstu, takva vera jeste mrtva, jer vera u kontekstu carstva bez ikakve praktične poslušnosti zaista nema nikakvog smisla. Ali to je vera u carstvo, pod programom koji se tiče Izraela; to nije vera u Pavlovo jevanđelje blagodati gde nas Bog opravdava potpuno i besplatno bez ikakvog dela sa naše strane. Primer koji Jakov koristi je Avram koji je prineo Isaka; ali Avram je već bio opravdan verom pred Bogom mnogo ranije, u 1. Mojsijevoj 15:6, kada je poverovao Bogu i to mu se uračunalo u pravednost. Prinošenje Isaka bilo je mnogo godina kasnije. Pavle, sa druge strane, piše nama, Crkvi, Telu Hristovom, i govori o opravdanju pred Bogom za večnost, koje je isključivo verom, bez dela. Rimljanima 4 kaže:

“Jer šta Pismo kaže? Avram je poverovao Bogu, i to mu se uračunalo za pravednost.” (Rimljanima 4:3)

Verovao je, i to mu je uračunato; nije uradio ništa, nije se obrezao, nije prineo žrtvu, nije držao zakon; verovao je. Dakle, ako uzmemo Jakovljevu poslanicu i stavimo je kao merilo za opravdanje pred Bogom, za spasenje, u raspodeli blagodati u kojoj živimo, pomešaćemo program carstva sa programom blagodati, pomešaćemo Jakovljevu veru koja je vezana za Izrael sa Pavlovom verom koja je za nas danas; i dobićemo mešavinu u kojoj nismo sigurni ni gde stojimo, ni šta verujemo, ni da li smo spašeni, a taj program carstva se nas ni ne tiče, da stvar bude još luđa. I to nije jevanđelje; to je ropstvo i strah, iz čega će proizaći greh, jer kao što je pisano:

“Bodlja smrti je greh, a snaga greha je zakon.” (1. Korinćanima 15:56)

Pavle kaže u Rimljanima 8:

“Jer vi niste primili duha ropstva ponovo da se bojite; nego ste primili Duha usinovljenja, kojim vapimo: Ava, Oče.” (Rimljanima 8:15)

Nismo primili duha ropstva da se opet bojimo; ako živimo u strahu da li smo dovoljno dobri da budemo opravdani, i “sutra” možda spašeni, onda ne razumemo jevanđelje blagodati i ne razumemo šta nam govori naš apostol.

A što se tiče argumenta da je “Hristos sve opravdao, ali nisu svi pravedni”: jeste tačno da je Hristovo delo dovoljno za sve ljude, ali to ne znači da su svi automatski opravdani! Opravdani su jedino oni koji veruju.

I da zaključimo sa Galatima 2:

“Znajući da čovek nije opravdan delima zakona, nego verom Isusa Hrista, i mi smo poverovali u Isusa Hrista, da bismo bili opravdani verom Hristovom, a ne delima zakona: jer se delima zakona neće opravdati nijedno telo. Ja ne poništavam blagodat Božiju: jer ako pravednost dolazi putem zakona, onda je Hristos uzalud umro.” (Galatima 2:16, 2:21)

Ako pravednost dolazi po zakonu, po delima, po tvom trudu; onda je Hristos uzalud umro! I nijedan čovek nikada neće biti opravdan delima zakona; Pavle to ponavlja tri puta u jednom jedinom stihu, da nam ne bi promaklo! A ako dodajemo dela na jevanđelje blagodati, onda ne razumemo šta je Hristos učinio; jer mešati zakon i blagodat nije naivna greška, jer se time poriče i osporava da je Hristova žrtva bila dovoljna, i nesvesno govori da nas je Bog ipak ostavio u prokletstvu, i da moramo da održavamo svoj status pred njim.

I na osnovu svega navedenog, jasni su zaključci iz Božije Reči:

1. Opravdanje je Božiji čin kojim on čoveka proglašava pravednim; a čovek to prima verom, bez ikakvih dela (Rimljanima 3:28; 4:5).
2. Pravednost koju vernik ima nije njegova sopstvena kreirana pravednost, nego Božija pravednost koja mu je pripisana kroz veru Isusa Hrista (Rimljanima 3:22; 2. Korinćanima 5:21; Filipljanima 3:9).
3. Postoje dve pravednosti: pravednost od zakona, koja je tvoja i koja je kao ništavilo pred Bogom; i pravednost od vere, koja je od Boga i koja jedina vredi za večno (Filipljanima 3:8-9).
4. Opravdanje i spasenje su nerazdvojivi; ko je opravdan, taj je spašen i ima mir sa Bogom (Rimljanima 5:1; 8:30).
5. Hristovo delo jeste dovoljno za sve ljude, ali se prima verom; onim što je Hristos učinio nisu svi automatski opravdani, nego na onog koji poveruje dolazi Božija pravednost (Rimljanima 5:17; Efescima 2:8-9).
6. Dela ne mogu ništa da dodaju niti da oduzmu od opravdanja; poverovavši, dobili smo opravdanje; jer ako pravednost dolazi po zakonu, onda je Hristos uzalud umro (Galatima 2:21).
7. Božiji darovi i poziv su neopozivi; ko je opravdan verom, taj je opravdan zauvek, jer to nije zaradio da bi mogao da izgubi (Rimljanima 8:33; 11:29).

Rimljanima 4 lepo kaže:

“Koji je (Hristos) bio predat za naše prestupe, i vaskrsnut za naše opravdanje.” (Rimljanima 4:25)

Hristos je predat zbog naših prestupa i vaskrsao je za naše opravdanje. Naše opravdanje ne zavisi od nas; zavisi od njega, a on je posao završio; a na nama je da to verujemo.